S01 E2: Škola u Srbiji
Zdravo! Dobro došli u novu epizodu Serbian Language Podcast-a! Ja sam Nikola, onlajn tutor srpskog jezika. Danas ćemo govoriti o školama u Srbiji! Kakve škole postoje? Kakvi su fakulteti? Kakvi su nastavnici? Molim vas zapratite Instagram stranicu: learn__serbian (Serbian Language Network) gde možete bukirati vaš prvi besplatan čas srpskog jezika. Ako imate nekih pitanja ili sugestija, pišite na imejl u opisu: nikola.pujic@gmail.com. Pa, krenimo sa epizodom!
Školski sistem u srbiji možemo podeliti na četiri dela: predškolsko obrazovanje, osnovno obrazovanje, srednje obrazovanje i visoko orazovanje.
Predškolsko obrazovanje je prvi deo obrazovanja i vaspitanja dece. Vaspitavati – to znači učiti dete kako da se pravilno ponaša, kako da komunicira sa drugom decom, kako da zna šta je dobro a šta je loše. Deca koja imaju od šest meseci do šest ili sedam godina idu u vrtić (obdanište). Vrtić je škola za malu decu. Ona pomaže roditeljima u vaspitavanju i čuvanju dece. Mnogi roditelji nemaju vremena da ceo dan budu sa decom jer moraju da idu na posao oko osam sati svakog dana. Takođe, mnogi roditelji žive daleko od svoje porodice, tako da ne mogu uvek imati pomoć. Zbog toga roditelji biraju da svoje dete upišu u jaslice. Jaslice su često deo vrtića u kome profesionalci vaspitavaju i brinu o deci koja imaju do 3 godine. Posle jaslica dete prelazi u novu grupu i često može ostati u istoj grupi do početka osnovne škole. Jaslice nisu obavezne u Srbiji. Ako ne želite da vaša beba bude odvojena od vas, ne morate je upisati. Međutim, predškolsko obrazovanje i vrtić su obavezni. U vrtiću vaše dete može upoznati mnogo prijatelja, može naučiti kako da se socijalizuje i komunicira sa ostalom decom. Vrtić obično traje od 7-8 ujutru do 2-3 popodne. Za to vreme, deca dobiju doručak, ručak i užinu. Vaspitači – profesionalci u obrazovanju deteta – organizuju različite igre i zabavne aktivnosti. Često deca idu u šetnju u parku i igraju se na otvorenom. Svaki vrtić ima mnogo igračaka i knjiga. Postoje i kreveti za spavanje. Starija deca mogu učiti različite oblike ili da prepoznaju slova uz pomoć knjiga i tako se mogu spremiti za osnovnu školu.
Deca polaze u osnovnu školu kada napune šest ili sedam godina. U Srbiji najveći broj vrtića i škola je državnog karaktera, ali postoji i manji broj privatnih škola. Dakle, većina dece u Srbiji ide u državne škole. Osnovna škola ima dva dela. Oba dela imaju po četiri razreda. Kada dete pođe u školu, prva četiri razreda ono će biti u istoj grupi, sa istim učiteljem ili učiteljicom, i često u istoj prostoriji (učionici). Razred – to je godina u školi (na primer: prvi razred, drugi razred), a može biti i ime grupe učenika (na primer: razred IV3). Učitelj ili učiteljica – to je osoba koji uči decu. Dakle, deca ne menjaju grupu i četiri godine će se družiti sa istim drugarima i istim učiteljem. Ovo je prvi nivo osnovne škole, tu deca mogu naučiti osnovne stvari iz matematike, srpskog jezika, prirode i društva, likovnog i muzičkog obrazovanja. U prvim razredima, deca dobijaju opisne ocene, na primer: dobra ocena je cvetić. Učenik koji po prvi put kreće u školu zove se đak prvak. Svi đaci u osnovnoj školi imaju hranu u iz školske kuhinje, koju roditelji dodatno plaćaju. Ako dete ne želi da jede hranu iz školske kuhinje, može kupiti hranu na školskom odmoru nege u blizini škole. A da, škola u Srbiji se ne plaća. Roditelji ne moraju da plaćaju školu, besplatno je jer su to državne institucije. Deca idu u školu obično u dve smene. Smena, to je jedan deo dana kada ljudi idu na posao ili u školu. Prva smena u školi je prepodne (obično od 8 ujutru do 1 popodne), a druga smena je popodne (od 1 popodne do 6-7 uveče). Školski čas traje 45 minuta, i posle časa deca imaju odmor koji može trajati 5, 10 ili 20 minuta. Obično sva deca kupuju hranu ili idu napolje da se igraju za vreme velikog odmora. Svaka škola u Srbiji ima teren pored škole koji služi kao mesto gde deca mogu da se igraju ili da odmaraju posle časova. Obično svaka škola ima teren za fudbal i košarku, a tu mogu biti i stolovi za stoni tenis, mali park i slčno. U školskom dvorištu uvek je prisutan dežurni nastavnik. Dežurni nastavnik posmatra decu i vodi računa da ništa ne pođe po zlu, da sve bude dobro. U blizini škole, posebno u delovima grada gde ima mnogo saobraćaja, saobraćajna policija kontroliše saobraćaj. Oni pomažu deci da prelaze ulicu i usporavaju automobile. U blizini škola ima mnogo malih pekara i prodavnica, gde deca mogu kupiti hranu, slatkiše ili sokove. Roditelji moraju sačekati decu posle časova i pokupiti ih, zbog bezbednosti đaka. Deca koja žive van grada imaju organizovan prevoz, najčešće autobusom, koji ih čeka posle časova ispred škole.
Kada đaci završe četvrti razred, kreće drugi deo osnovnog obrazovanja. I dalje su u istoj, osnovnoj školi, ali sada menjaju razred (grupu) i dobijaju nove nastavnike. Dakle, sada ponovo upoznaju nove drugare sa kojima će četiri godine učiti zajedno u istoj grupi. Međutim, sada imaju novog nastavnika za svaki novi predmet i sada takođe svaki predmet ima svoju posebnu učionicu. Dakle, učenici šetaju posle svakog časa do sledeće učionice, ali ostaju u istoj grupi. Od petog do osmog razreda deca uče naprednije stvari. Oni uče o fizici, biologiji, istoriji, geografiji, uče nove strane jezike (najčešće nemački ili francuski). Skoro svakog meseca deca imaju testove ili kontrolne radove, pismene zadatke (eseje) ili usmeno odgovaranje. Usmeno odgovaranje, to je kada đak priča nastavniku šta je naučio i posle toga dobije ocenu. Ocene u Srbiji nisu slova (A, B, D, F), već su brojevi. Broj 5 je najveća ocena, a broj 1 je najmanja ocena. Roditelji mogu pratiti napredak svog deteta onlajn, jer sve ocene nastavnici upisuju u bazu podataka. Ako se dete razboli i ne može doći u školu, roditelj može javiti nastavniku. Kada učenik ne dođe na čas to se zove izostanak. Izostanak može biti opravdan – ako je dete bolesno ili nekako s pravim razlogom ne može da dođe u školu, a može biti i neopravdan – ako dete nema dobar razlog zašto nije došlo na čas. Svako odeljene može imati redara. Redar je učenik koji broji ostale đake u grupi i govori ko nije na času. Redar takođe pomaže nastavniku tako što briše tablu. Sve probleme učenika mora da posmatra razredni starešina. Razredni nastavnik ili starešina je jedan nastavnik koji je odgovoran za jedno odeljenje. To je kao mama ili tata jednoj grupi učenika u školi. Razredni nastavnik brine o tome da svi đaci dobro uče, da budu odgovorni i da im pomogne u svemu što je đacima potrebno. Odeljenje takođe može imati jednog učenika koji će biti predsednik odeljenja. Učenici glasaju tako što napišu ime učenika na papirić i onda ubace u jednu kutiju, posle toga prebroje glasove i izaberu predsednika odeljenja. Ako nekom učeniku treba još pomoći, tu su školski pedagog i psiholog. Školski pedagog i psiholog pomažu učenicima koji imaju problema u učenju, komunikaciji ili agresiji, ali mogu pomoći i nastavnicima u radu sa detetom. Mnoge škole u Srbiji imaju i svog školskog zubara koji redovno kontroliše učenike i edukuje ih kako da pravilno peru zube i vode dobru higijenu. Neke škole mogu imati i svog doktora. Ponekad u školu dolaze stručnjaci koji edukuju decu o školskom nasilju, upotrebi droga, ili o seksu. Ako neki učenik baš voli neki predmet, i ako je dobar u tom predmetu, on može učestvovati na takmičenju. Postoje različita takmičenja: takmičenje iz srpskog jezika, iz matematike, fizike, istorije i tako dalje. Učenik može učestvovati na gradskom, regionalnom i državnom nivou. Svi učenici koji su učestvovali na kraju godine ili na kraju školovanja dobijaju diplome, a oni najbolji dobijaju posebne nagrade. U Srbiji postoji posebna nagrada – Vukova diploma. To je nagrada koju dobijaju učenici koji su imali petice (najbolje ocene) iz svih predmeta od petog do osmog razreda. Učenik koji dobije ovakvu diplomu zove se vukovac. Kada učenici završe osnovnu školu, oni mogu birati koju srednju školu će upisati. Prvo moraju da polože „malu mataru“ – to je ispit koji učenici polažu da bi upisali srednju školu. U zavisnosti od broja bodova na ovom ispitu, formira se rang lista učenika. Najbolji učenici imaju prednost, mogu da biraju koju školu će upisati, dok lošiji učenici imaju manje izbora.
U Srbiji postoji više vrsta srednjih škola, a većina učenika ide u državne srednje škole i srednjoškolsko obrazovanje je obavezno. Postoje gimnazije – to je srednja škola koja traje četiri godine i kada učenici završe ovu školu oni imaju opšte, široko obrazovanje iz različitih oblasti. Obično postoje dva smera u gimnazijama: prirodno-matematički i društveno-jezički smer. Problem je što kada učenici završe gimnaziju, postoji mali broj poslova koje mogu raditi sa takvom diplomom, tako da veliki broj učenika mora upisati fakultet. Stručne škole su druga vrsta srednjih škola. U njima učenci dobijaju specijalizovano znanje iz neke praktične oblasti. Ove škole mogu trajati tri ili četiri godine i postoji veliki broj poslova gde učenik može raditi kada završi ovu školu. U gimnazijama učenici mogu učiti komplikovaniju fiziku, hemiju, filozofiju, latinski jezik, dok u stručnim školama mogu učiti kako da budu dobri majstori, električari, vozači, kuvari, tehničari i slično. Srednja škola traje najčešće četiri godine i struktura je slična osnovnoj školi. Postoje različite učionice za različite predmete, različiti profesori, razredni profesor, psiholog, pedagog i slično. Većina škola ima i svoju biblioteku, gde učenici mogu učiti ili pozajmiti knjige. Takođe, da bi pomogli učenicima i njihovim interesovanjima, mnogo srednjih škola ima svoje sekcije. Sekcija – to je poseban, dodatni čas iz neke oblasti: pozorište, književnost, muzika, film i slično. Ovi časovi nisu obavezni i učenici ovde mogu pokazati svoju kreativnost i svoju ljubav prema nekoj oblasti. Kada učenici završe srednju školu, oni spremaju maturski rad. To je rad koji učenik piše na određenu temu uz pomoć svog mentora, nastavnika. Takođe, učenik polaže maturski ispit. Ako učenik želi da upiše fakultet, onda mora polagati prijemni isiit na tom fakultetu.
Naravno, veliki broj fakulteta u Srbiji su državni fakulteti i ako učenik ima dobar prosek (dobre ocene), ne mora potrošiti mnogo novca da bi platio studije. Kada upiše fakultet, učenik postaje student. Baš zbog ovoga, najveći broj studenata studira na državnim fakultetima. Država Srbija ima osam državnih univerziteta i deset privatnih. Državni univerziteti postoje u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Novom Pazaru i Prištini. Svaki univerzitet ima više fakulteta, na primer: filološki fakultet, matematički fakultet, biološki fakultet, pravni fakultet i tako dalje. Ovakvi fakulteti traju uglavnom četiri godine i to su osnovne studije. Posle osnovnih studija, student može upisati master studije (koje traju jednu godinu), a posle toga može upisati i doktorske studije. Pored fakulteta, postoje i više škole. Više škole, zapravo nisu „više“ od fakulteta, nego predstavljaju niži stepen. One obično traju tri godine i slične su stručnim srednjim školama. U višim školama student može naučiti specifične, praktične poslove. Ocene na fakultetu idu od 5 do 10 (10 je najbolja ocena). Studenti sa najboljim ocenama imaju besplatno studiranje, a studenti sa lošijim ocenama obično plaćaju oko 100.000 dinara godišnje. Fakulteti funkcionišu kao i svuda u svetu. Predavanja (časovi) na fakultetu ne moraju biti obavezni. Studenti polažu kolokvijume (testove) i ispite koji mogu biti usmeni i pismeni. Mogu pisati i seminarske radove – to su eseji na određenu temu. Veliki broj studenata živi u studentskim domovima. To su zgrade u kojima studenti imaju svoju sobu koju obično dele sa još jednim studentom. Ovakvi državni studentski domovi nisu skupi: oko 1.500 - 2.000 dinara mesečno. Takođe, studenti imaju i menzu. Menza je mesto gde oni mogu da jedu tri puta dnevno. Menza takođe nije skupa, jedan ručak može koštati i manje od 100 dinara. Studenti imaju i svoju polikliniku – bolnicu gde dobijaju besplatnu zdravsvenu negu i lečenje. Ako se student razboli, ne mora plaćati doktora, ako ga boli zub, ne mora plaćati zubara. U celoj zemlji studenti imaju prava na veliki broj popusta: na karte za autobus, voz, avion, pozorišta, bioskop, na kupovinu knjiga i slično. Većina studenata radi diplomski rad. To je poslednji rad iz neke oblasti, a profesor je mentor i pomaže studentu. Posle diplomiranja student dobija diplomu i može tražiti posao, ali na nekim fakultetima student mora završiti i master da bi mogao naći posao. Veliki broj studenata ide na razmenu u drugu zemlju, preko Erasmus+ programa i veliki broj studenata radi master u drugim zemljama Evrope. Beograd je najveći univerzitetski centar u Srbiji i mnogo studenata iz cele zemlje dolazi u ovaj grad na studije. Neki studenti dolaze i iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine.
Ovako izgleda celi školski sistem u Srbiji. Ima mnogo toga što bismo mogli reći, ali to možemo nekom drugom prilikom. Ne zaboravite da zapratite Instagram profil: learn__serbian (Serbian Language Network) gde možete bukirati vaš prvi besplatni čas srpskog jezika! Ako imate nekih pitanja ili sugestija, pišite na imejl u opisu: nikola.pujic@gmail.com Hvala vam na pažnji i vidimo se sledeći put, ćao!